Potraga za smeštajem u našem glavnom gradu, od trenutka kada vidite znak na kome piše Beograd, ume da zaliči na probijanje kroz Danteovih 9 krugova pakla. Na oko nikada veći izbor, zgrade niču brže nego pečurke posle kiše svuda oko vas. A u stvari studenti, radnici, turisti… uopšte nisu svesni onoga što ih čeka kada se po prvi put uhvate u koštac sa problemom pronalaska odgovarajućeg stana. Drugog puta ih dobro prodrma jeza. Trećeg se već pojave i prve sede vlasi.
Sećam se svojih prvih studentskih dana. Okupiran stan rođaka, vidim im u očima da im fali prostora, a ni meni ne bi škodilo malo mira i privatnosti. Posle večere se povučem u svoju sobu i krenem da listam oglase. Počnem sa rubrikom „Stanovi Beograd“ a završim na sajtu koji bogato obećava: „Smeštaj Beograd“. Osećam se na trenutke kao Šerlok Holms dok pokušavam dedukcijom da zaobiđem brojeve agencija. Svaki dinar mi je korisniji u džepu nego van njega. Potom skuvam kafu i skoknem do terase, prikupljam energiju za narednu rundu.
Povremeno bacim pogled i na naslove tipa: „Apartmani Beograda“ ili „Apartmani Novi Beograd“ iako sam svestan da ne mogu da ih priuštim. Sama pomisao na igranje tenisa sa susednim zidom, koji je udaljen pet metara, donosi nekakav unutrašnji mir. Pretpostavljam da drugi to postignu zamišljajući divlje, razigrane konje na hektarima zelenih pašnjaka u galopu. Meni hektari i velika, otvorena prostranstva apsolutno nisu neophodni. Samo sam želeo smeštaj; stan, brvnaru ili špajz; u koji će moći da se uđe samo ukoliko ja otključam vrata sa unutrašnje strane.
Jeste li ikada doživeli onaj osećaj – neko je na vratima, uporno zvrnda, blage veze nemate o kome se radi, ali ne otvarate. Nije u pitanju zla namera. Prosto, prostor ne bi imao smisla da ne može nekako da se ogradi. Znam šta ćete reći: „I kružni tok na Slaviji nema smisla pa ipak postoji.“ Na prvi pogled istinita tvrdnja, ali nemojte zanemarti činjenicu da će ostati u pamćenju svakom strancu nakon što se prvi put bude zaglavio u saobraćaju, Ili mu neko nežno odvali retrovizor za dobrodošlicu.
Dakle, iz navedenog sledi da taj kružni tok zapravo mora biti baš tu, jer bi se poredak stvari u svetu nepovratno promenio kada ga ne bi bilo. Moja filozofija jeste da je svaki čovek rođen sa jednim ulaznim vratima koja samo njemu pripadaju. Uopšte ne mora da znači da će ih imati odmah po rođenju, možda će morati godinama da traga za njima. Tek onda kada stigne u fazu potpunog pročišćenja unutrašnjeg bića usled mnogogodišnjeg očajanja ukazaće mu se prilika da ugleda svoja vrata. Ta se prilika ne sme propustiti. Mora im se prići polako i tiho kao što se prilazi divljoj srni. Greške nema, čim omiriše drvo znaće da su to baš njegova vrata. Konačno će moći da stavi ključ u njih i da zaključa bravu. Da utone u prostranstva svog gnezda.
Prođu se na tom putu nezamislive dogodovštine, od stanodavca kome se u očima vidi da će navraćati svakog dana kako bi se lično uverio da niste oštetili njegov 30 godina star trosed, do cimera koji će uneti u vaš dragoceni posed tarantulu veću od Bernandinca. Na kraju ćete se osvrnuti i ipak shvatiti da je sve vredelo. Da se razumemo, poenta uopšte nije u pravnom vlasništvu i katastarskom listu već u ključu i vratima sa kojima vi imate lični odnos.
Upravo zato ja i dan-danas često buljim u natpis – Stanovi Beograd. Odavno više nisam kod rođake, a i moji studentski dani su davno privedeni kraju. Ali ja sam i dalje uporan, i dalje tragam za pravim vratima, onim koja će mi kada približim glavu tiho šapnuti: Udji! Ne gubim nadu. Kad-kad udjem i u koji hostel ili hotel samo da bih se upoznao sa svim vratima. Izbor je previše velik. Koliko sam puta morao da odgovorim komšijama na pitanje: „Da li je sve u redu?“ sa „Ništa, ništa, samo proveravam da nije slučajno vaš stan onaj pravi.“ Čudno me gledaju, ali ne očekujem od svakoga da shvati vezu između muškarca i određene nekretnine.
Mnogi će tokom ove potrage shvatiti da sve ovo oduzima mnogo vremena i živaca. Uostalom, možda i ja prošetam sutra do koje agencije i potražim tamo svog doktora Votsona.
Teskst pisao: Luka Marić
Rubrika – IMAM NEŠTO DA VAM KAŽEM namenjena je svim ljudima koji žele da podele svoja životna iskustva sa čitaocima koji cene saznanja i koji se prepoznaju u različitim situacijama.
Ukoliko vam se desila neka životna situacija koju biste voleli da podelite sa drugima, ili želite nekome da poručite nešto javnim putem,
pišite nam – objavićemo vašu priču!
Namera ove rubrike je podizanje svesti, kako o lepim, tako i o manje lepim životnim situacijama u našoj okolini.
POŠALJI PRIČU!
