Iako su biljke i životinje davno, pre otprilike dve milijarde godina, imale zajedničke pretke, priroda kao da je usput, tokom evolucije, namerno ostavila pojedine primerke iz biljnog sveta koji bi po nekim osobinama slobodno mogli da se svrstaju u životinje.
Čarls Darvin (1809-1882) prvi je prepoznatljivo, okruglasto lišće mesožderke opisao kao “biljni stomak”. Slavni engleski prirodnjak, oduševljen ovom pripadnicom biljnog carstva koja raste kraj močvara, podrobno je pisao kako se ona hrani. Muva ili neki manji insekt se prvo upeca za sjajne lepljive dlačice ove biljke. Što se više batrga nastojeći da se oslobodi, sve više upada u klopku, priklešten sve većim brojem dlačica.
Napokon, čitav list se obmota oko izmoždene žrtve i ubacuje ga u biljni stomak. Unutar tog “stomaka” počinju da se luče enzimi za varenje koji polako rastvaraju, a potom i svare insekta. Ove biljke su zbog reakcije na dodir prsta postale popularne tokom poslednjih par godina pa se tako danas mogu pronaći u prodavnicama i cvećarama kao ideja za poklon.
Orhideja iz porodice Ophrys ima mnogo vrsta i sve one, sasvim smišljeno, liče na ženke pčela i osa. Razlog? Na taj način privlače mužjake i tako ih privole na parenje, odnosno na oprašivanje. Ophrys Speculum, orhideja sa područja Sredozemlja, odličan je primer. Kao što se i vidi na slici, biljka čak ima i plavičasta polja koja neodoljivo podsećaju na sklopljena krila. Priroda tu nije stala, već se i dalje poigrala još nekim odlikama, posebno prepoznatljivim mirisom.
Naime, orhideja odašilje miris isti kao što ima ženka insekta, od koga mužjak pčele poludi, privučen mogućim zovom na parenje. Evolucija je utrošila milione godina da stvori orhideju neodoljivu suprotnom polu, ali ne iz biljnog već životinjskog sveta. Ove orhideje se teško pronalaze u ovom delu Evrope jer je neophodno da rastu u posebnim uslovima, a cene folije za plastenike te vrste su neisplative.
Ako si biljka koja raste u dubokoj gustoj šumi i cvetaš vrlo retko, ako je pun mesec nekako moraš da se pobrineš da onaj ko treba da te opraši do tebe nađe put. Ako treba privući mušice nema ničeg boljeg nego da ispuštaš vonj koji je isti kao miris leša u raspadanju. Raflezija, biljka koja čitav svoj biljni vek provede skrivena između lijanama u tropskim predelima, svetu se veoma retko prikaže cvetom koji drži rekord kao najveći na svetu.
Ne samo da ova smrdi-biljka širi nepodnošljivi vonj, ako je dodirne, čovek ima utisak kao da je pipnuo krvavo raspadajuće tkivo. Možda je to čoveku grozno, ali zato larve i muve uživaju u tome, što je očigledno namera evolucije.
Zamislite sledeću scenu : čovek hoda trotoarom, slučajno stane na metalna vrata kojima je obezbeđen podrum ispod asfalta, ta vrata se iznenada otvore i čovek upada unutra. To bi otprilike bio osećaj koji imaju insekti kad se uvuku u list biljke, poznate kao Stidljiva mimoza (Mimosa Pudica). Svaki list ove neobične mimoze osetljiv je na dodir – jednom kad naivni insekt stane na površinum list se brže-bolje zatvara, a za njim, poput domino efekta i svi okolni. Insektu nema spasa ni izbavljenja. Kad je hrana u pitanju, stidljiva mimoza očigledno nije nimalo sramežljiva.
