Postoje oni kojima zaista nije teško da razumeju i nauče više vrsta jezika, ali postoje i oni kojima je učenje jezika bauk. Isto važi i za razne nauke i saznanja, ali ono što mnogi treba da shvate je da ključ leži u veštini učenja.

Ovu priču napisao je namjlađi (hiper)poliglota na svetu, Timoti Doner.

” …Tokom poslednjih nekoliko godina, ljudi me smatraju najmlađim svetskim hiperpoliglotom, rečju koja zvuči kao neka bolest. Zapravo opisuje nekoga ko govori i razume više svetskih jezika i osobu koja je ceo život posvetila izučavanju različitih gramatika. Ali nije tako. Istina je da pričam više od 20 svetskih jezika i da mi je trebalo mnogo vremena da shvatim da se sporazumevanje u stranoj zemlji ne zasniva samo na naručivanju hrane i pića.

Fluentnost je ono što nedostaje u sporazumevanju.

Pored svog maternjeg engleskog, počeo sam sa učenjem jezika negde oko svoje 13e godine. Interesovala me je kultura bliskog istoka i počeo sam da učim Hebrejski neplanirano. Iz nekog razloga, navukao sam se na izraelsku funk muziku i slušao bih jedan te isti album grupe “Hadag Nachash” svakog jutra. Za mesec dana zapamtio sam sve reči pesama iako ih nisam baš razumeo. Želeći da bliže doprem do značenja i smisla muzike koju sam obožavao, počeo sam da istražujem značenje reči pesama. Ubrzo sam znao više stotina fraza i izraza iz hebrejskog jezika, a da nisam knjigu otvorio.

 Odlučio sam da eksperimentišem. Par sati dnevno provodio sam u šetnji mog grada New York-a, obilazeći izraelske kafiće, ulice, muzeje. Ponekada bih se usudio da se obratim ljudima na hebrejskom jeziku, mešajući redosled reči koje sam naučio iz pesama. iako mi se činilo da delujem kao potpuni ludak, izgleda da sam bio na pravom putu.

Zainteresovao me je i arapski koji bih izučavao čitajući novinske članke i pokušavajući da razgovaram sa imigrantima koji su se doselili u grad slobode. Nakon nekog vremena gotovo da sam se navukao na takav stil života i prešao sam na persijski, mandarinski, pa nemački, ruski…i još 15ak različitih jezika koji su mi pre svega proširili kulturne vidike.

Došao sam do tačke kada sam u jednom danu razgovarao na Skajpu sa prijateljima iz Turske, slušao Hindi pop muziku, obilazio grčke restorane, čitao latinski u metrou. Takav život postao je moja opsesija i širio sam znanja i vidike dok sam se istovremeno strašno zabavljao.

Tokom učenja svih jezika naišao sam na caku – posmatrati reči sa strane jezika u celini i sa strane izgovora. Na primer, iako je engleski jezik bio moj maternji, ja koji sam govorio hibridni-ulično-tinejdž engleski, nisam mogao da razumem oca tokom poslovnih razgovora sa klijentima. Da li to znači da mi pričamo različiti jezik?

Po nekom standardu, pričanje nekog jezika podrazumeva razumevanje svih reči, ali ako tako posmatramo, ne postoji nijedan čovek na svetu koji sasvim tečno govori i razume svoj maternji jezik u svim oblicima koji se menjaju vremenom. 

Umanjivanje mogućnosti razumevanja nekog jezika trivjalizuje ogromnu moć koju govor pruža. Na kraju krajeva, jezik je jedini večni i živi dokaz kultura i istorija naroda, a ne samo sjajni trofej u vidu veštine individualca.

Jezik je poseban, ali zajednički put različitih kultura i civilizacija u kojem svako od nas ostavi manji ili veći trag, od Šekspirovih soneta pa sve do današnjih slengova i skraćenica i uličnih izraza. Sporazumevanje i razumevanje drugog jezika može da znači mnogo više od pamćenja gramatičkih grafikona i izučavanja slova.

Kada sam shvatio da nikada neću tečno govoriti svih 20 jezika, takođe sam shvatio i da je jezik pre svega mogućnost razumevanja sa ljudima izvan kulturnih granica. To je najveća lekcija koju mi je donelo ovo iskustvo.”