313views

Proteklo je više od pola veka od prve samostalne izložbe Endija Vorhola, umetnika čija je zvezda rođena serijom naizgled običnih konzervi supa.


Irving Blum, vlasnik “Ferus” galerije u Los Anđelesu, u maju 1962. godine posetio je Endija Vorhola i ostao zapanjen što ovom umetniku koji je živeo i radio u Njujorku, niko još uvek nije priredio samostalnu izložbu. Rešen da ispravi nepravdu, u julu iste godine prikazao je umetničkom svetu Vorhola.

Na zidovima “Ferus” galerije, osvanule su trideset dve slike “kembel” supe u konzervama. Urađenje u tehnici sito štampe, sve slike bile su iste veličine -51x41cm. Namerno su bile raspoređene kao u rafovima u samposlugama. Neveštom oku činilo se da se radi o jednoj te istoj slici/supi, u čemu je bilo delimične istine. Vorhol je naime uradio trideset dve “kembel” supe u istom pakovanju sa oznakom istog proizvođača, samo su u dnu konzervi bili odštampani različiti nazivi za sastave supa, od paradajza i pileće do goveđe ili povrćne supe.

Endi Vorhol nije prisustvovao otvaranju svoje prve samostalne izložbe, a ono malo posetilaca koje je došlo u galeriju nije imalo bilo šta naročito da misli. U izlogu obližnje galerije namerno su bile raspoređane prave konzerve “kembel” supe sa natpisom da tri supe mogu da se kupe za samo 60 centi. Ma koliko su likovni kritičari i javnost bili zbunjeni izložbom, bio je to trenutak “rađanja” Endija Vorhola koji će u mašti publike, do današnjih dana, možda više nego bilo koji drugi umetnik, (p)ostati oličenje umetničkog pravca, poznatog kao pop art.

Sledeća izložba odigrala se u novembru iste godine, u galeriji “Stejbl” (poznata kao “konjušnica”), čija je vlasnica bila Elenor Vord. Otvaranje je preraslo u društveni događaj i svako ko je iole držao do sebe morao je da bude prisutan. Delili su se bedževi sa crtežom “kembel” supe, a ista je bila prikačena na crvenu traku. Na žurci posle otvaranja sjatilo se mnogo poznatih, između ostalih tu je bio i pisac Norman Majler.

Endi Vorhol, 8 godina pre prve izložbe u svom studiju, Njujork

Osim serije od sto konzervi, bile su izložene i slike umnoženih boca koka kole i novčanica od po jednog dolara, ali i portreti Merilin Monro i Elvisa Prislija. U dnevnicima Endija Vorhola “Po-Pizam, Vorholove šezdesete”, koje je 1989. godine objavila umetnikova sekretarica, a kasnije sudski tumac, Pet Heket, piše: “Drago mi je da smo izložbu priredili u galeriji “Stejbl” koja je ime dobila po tome što su ranije bogataši tu držali konje i kad bi u proleće vazduh bio vlažan, mesto se i dalje osećalo po konjskoj mokraći. Umesto stepenica imala je rampu kojom su nekada hodali konji.”

Bez obzira na to što su ove izložbe protresle američku umetničku scenu, nije bilo baš mnogo zainteresovanih koji bi odrešili kesu za neko platno.


Jedan od šestoro kupaca bio je glumac Denis Koper, kasnije i blizak Vorholov prijatelj. Jednu od konzervi kupio je za sto dolara. Međutim, Irving Blum se naknadno predomislio i sve prodate slike otkupio, u želji da sačuva čitavu seriju. Blum se potom dogovorio sa Vorholom da postane vlasnik sva trideset dva platna i da ih plati u deset rata od po sto dolara.

Danas, baš te “kembelove supe” iz 1962.godine, krase izložbeni prostor njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMa). Blum ih je 1996. godine prodao za 15 miliona dolara.