311views

Plavi kit je sigurno najveća poznata životinja koja je ikada živela na našoj planeti. Iako je veliki poput boinga “737” i ima srce putničkog automobila, a jezik dovoljno dugačak da na njega može da stane omanji brod, jede životinjice koje su manje od hiljaditog dela njegove veličine.


Plavog kita otkrio je 1692. godine ser Robert Sibald, škotski lekar i antikvar, navodeći u svojim zabeleškama da na osnovu zapažanja i jednostavnih ispitivanja veruje da je u pitanju pravi sisar džin koji nastanjuje gotovo sva mora širom sveta. Škotski lekar dao je dobre smernice potonjim ispitivačima koji su vremenom potvrđivali znano i otkrivali mnoštvo novina i zanimljivosti o velikoj životinj iz morskih dubina. Naravno, prvo se polazilo od porekla i izgleda

Slikovito poredeći, plavi kit mogao bi da se zamisli kao jedan avion boing “737” ili pet slonova poređanih u nizu, srce mu je poput putničkog automobila, a kroz aurtu prečnika 23cm mogle bi da se provuku 3 lopte. Plavi kit je sisar, toplokrvna životinja i ima pluća. “nozdrve mu se nalaze na vrhu glave, ali za razliku od čoveka on diše svesno, odnosno sam odlučuje kad će da udahne, a kad da izdahne. Kada to učini, ispusti stub vode visok čak do 12 metara. Iako, po proceni naučnika, plavi kit može da živi i do 80 godina, nijedan nije živeo duže do 50ak godina.

Polnu zrelost mužjaci dostižu do 10 godina, a ženke već posle pete godine. Parnje počinje u kasnu jesen i traje do duboko u zimu. Posle 10 do 12 meseci, ženka rađa mladunče teško oko 2,5 tona i dugačko sedam metara, koje za pola godine udvostruči svoju veličinu. Nije ni čudo. Mleko kita veoma je hranljivo i ima ukus mešavine ribe, džigerice, magnezijuma, (na žalost) motornog ulja, a mladunče dnevno popije do 200 litara, pa na težini dobija po satu oko 5 kilograma! Ništa manje nisu halapljivi ni kada odrastu. Za jedan dan, potrebno im je oko 4 do 6 tona hrane. Iako je to teško zamisliti, na meniju plavog kita nisu ribe već morski račići i biljke koji su tek hiljaditi deo njihove veličine. Nalazi ih u svakom gutljaju od 50 tona vode koju filtrira kroz nozdrve.

Škotski lekar gotovo da nije napravio nijednu omašku što se tiče ove životinje, izuzev njene rasprostranjenosti. Jer, kad su počela ozbiljnija istraživanja, plavi kit je već bio svrstan među ugrožene životinjske vrste pod međunarodnom zaštitom. Pored otrova koji se redovno ispuštaju u more zbog industrije, oni sa sobom kupe i gomilu plastike, ribarske mreže, silikonske mušeme, konzerve, flaše itd. Četrdesetih godina prošlog veka lovljen je skoro do istrebljenja, a početkom novog milenijuma sveden je na 5000-1000 jedinki koje žive u severoistočnom delu Tihog okeana, Antarktičkom i Indijskom okeanu i severnim vodama Atlanstkog okeana.

Može li se sprečiti nestanak plavog kita? Samo zabranom lova, koji se teško kontroliše. Jer, za njega ne mogu da naprave rezervate ni ograđene morske površine. Zna se da plavi kit iz polarnih voda u kojima se hrani prelazi u toplije da bi se razmnožavao i odgajao mlade. Ali, iako se istražuje više od 3 veka, naučnici još nisu našli odgovor kako se plavi kit orijentiše u vodama. Rukovodi li se osećajem za magnetno polje koje koristi kao mapu ili kompas, ili se upravlja ehoom svog glasa da bi odredio geografske odlike dna?