Koliko zapravo znate o svom sećanju i o tome koliko se stvari sećate? Sećanje je nedokučiv deo uma koji i dan danas nije dovoljno istražen. Veruje se da bi čovek mogao apsolutno svega da se seti samo ako bio upao u neko trascedentalno stanje uma kakvom su najbliži bili tibetanski sveštenici. Ipak, ljudski um može da se seti samo određenih stvari, a to zavisi od osobe do osobe.

Ono što je poznato jeste da ljudi pamte stvari iz detinjstva koje su ih vezale za neko osećanje koje prethodno nisu osetili. Ali ono što bismo mogli da nazovemo sećanjem, zapravo i ne postoji. Postoje određene radnje i navike koje povećavaju broj sinapsi u mozgu, zaduženih za stvaranje memorije.


Sećanje je, u stvari, proces ili skup povezanih procesa u kojima se mozak menja, reagujući na događaje, a posebno one prvi put doživljene. Te promene za rezultat imaju to da je osoba u stanju da ponovi ime ili broj telefona (kratkotrajno pamćenje), seti se određenog događaja (epizodno pamćenje), izrecituje pesmu koju je učio u školi pre dosta godina (dugotrajno verbalno pamćenje) ili koristi naučene veštine kao što je vožnja bicikla ili rolera (proceduralno pamćenje).

Među ostalim važnim mehanizmima koji određuju sećanje nalaze se promene snaga sinapsi (rastojanja između nervnih ćelija koja signali moraju da premoste), rast sićušnih izraslina (gemula) nadendritima, kao i mnoge hemijske promene koje osnažuju određene mreže neurona na račun nekih drugih. Tako na primer, sudski tumač koji se bavi prevodima, od prvobitnog učenja, prevode stvara sećanjem koje se, opet vremenom, pretvara u dugotrajno pamćenje – kojem nije potrebno osvežavanje (postaje navika).

Ove promene dešavaju se širom mozga, ali one do kojih dolazi u određenim područjima – kao što je hipokampus, koji se nalazi u slepoočnom delu mozga – veoma su značajne za sećanje. Oštećenja tih delova mozga može trajno da onesposobi osobu da stvara bilo kakva nova sećanja.