Ok, ovo smo odavno znali. Sve je više ugorženih životinjskih vrsta koje nestaju pod uticajem klimatskih promena, za koje je kriv isključivo čovek. Zagrevanja planete menja geografska i prirodna obeležja, a Arktik čini drugačijim, manjim, negostoljubivim za živa bića. Jer, ma kako surov, bio je udoban dom mnogobrojnim životinjama koje su potpuno ugrožene, a nekima je svaki trag nestao iako još uvek nisu zavedene kao izumrle.

Među prvima je naravno, najpoznatiji žitelj Arktika, beli polarni medved – Ursus maritimus, najveći kopneni mesojed na svetu. Ovaj vrhunski grabljivac odavno se prilagodio životu na ledu i u vodi, a uglavnom se hrani fokama, mladim morževima, ali ne preza ni da napadne kitove i spreman je da pojede sve što može da ubije.

Ipak, ma kako da je prirodno zaštićen i vešt, ogroman je broj opadanja broja jedinki belog medveda. Porast nivoa mora zbog opšteg zagevanja ima presudnu ulogu u sudbini ove vrste, a neke sante leda na kojima su se ovi medvedi odmarali postale su radne ploče za istraživače koji nisu marili za prirodu.

Arktičke ili polarne lisice, Alopex lagopus, svrstane u porodicu pasa čiji su srodnik, gotovo su nestale. A savršeno su prilagođene polarnim uslovima života jer su, kako bi preživele i prilagodile se surovoj klimi, razvile brojne odbrambene mehanizme – imaju najtoplije krzno među sisarima kako se ne bi smrzle, kao i razvijen sistem zadržavanja toplote preko krvotoka u šapama.

Imaju i rezervu sala, a šape sa krznom im omogućavaju da se nesmetano kreću po santama u potrazi za hranom. Imaju i odlilčno razvijen sluh, u stanju su da čuju kretanje plena ispod zemlje tj.leda. Za razliku od drugih severnih životinja, polarne lisice ne padaju u zimski san i mogu da podnesu temperaturu i do -50 stepeni celzijusa.

Ugrožena je i vrsta velikog i teškog arktičkog morža – Odobenus Rosmarus, životinje koja dužinom premašuje 3,5 metra, a težinom 1500 kg. Nestala su njihova staništa, ledene gromade gde provode prve mesece života. pre više od 10 godina desile su se dve velike nesreće u Sibiru gde je zbog velikog otapanja leda uginulo na hiljade ovih životinja.

Gubitak leda smanjuje brojnost rakova i dagnji koji su hrana morževa. Otopljenje je dovelo i do porasta kiselosti okeana što je uslovilo da lučki puževi, Caranaria Mediterranea, zvani morski leptiri (kojima su se hranili mnogi “ledeni sisari”), ostanu bez ljušture pošto nisu uspeli da izdvoje neophodne sastojke iz vode da je izgrade.

Najnoviji izveštaji koji su objavili predstavnici Međunarodnog udruženja za zaštitu prirode iz Centra za biološke studije, ističu da je slična sudbina zadesila i preko 20 arktičkih vrsta pogođenih opštim zagrevanjem planete.

Jedan od glavnih razloga jeste činjenica da se Arktik zagreva mnogo brže od ostatka Zemlje. Tako je temperatura na Aljasci u proteklih 50 godina porasla za 2-4 stepena što je 3 puta više od opšteg proseka. To naravno doprinosu smanjenju ledenih površina i preti opstanku divljih životinja na Arktiku. O tome svedoči podatak da je trenutna površina ledene kore za skoro 5 miliona kvadratnih kilometara manja od one izmerene od 1979. do 2000. godine.