389views

Veče. 29. maja 1991. godine – pre tačno 28 godina. Italijanski grad Bari. Stadion “Sveti Nikola”. Crvena zvezda igra u finalu Kupa evropskih šampiona protiv Olimpika iz Marseja. Jedan od igrača Olimpika je i Dragan Stojković Piksi, nekadašnji kapiten beogradskog kluba…


Navijači u zemlji, kao i oni koji su stigli u Bari, bili su ubeđeni u Zvezdinu pobedu. Dragan Stojković Piksi prešao je iz Zvezde u Francuski klub godinu dana ranije. Ipak, u Zvezdinim redovima ostali su i bili Dejan Savićević, Darko Pančev, Robert Prosinečki, Siniša Mihajlović, Miodrag Belodedić, Ilija Najdoski, Refik Šabadžanović, golman Stevan Stojanović….

Trener Ljupko Petrović nasledio je od slavnog Dragoslava Šekularca dobro uigran tim. Dve nedelje pre utakmice rukovodnostvo Crvene Zvezde krenulo je u Bari, kako bi odabrali najudobniji i najugodniji hotel za svoje igrače. Možda je to danas teško razumeti, ali u to vreme, Crvena Zvezda je u svakom pogledu bila mnogo moćan klub, popu današnjih velikih evropskih. Avionom savezne vlade sa batajničkog aerodroma uputili su se u Bari. Odlučeno je da igrači odsednu u hotelu “Melograno”, preurođenom u starom maniru, nadomak grada.

Kad su igrači, nedelju dana pre utakmice, stigli u glavni grad Apulije, najpre su otišli u čuvenu crkvu Svetog Nikole, gde su pohranjene mošti tog čudesnog svega čudotvorca. Iznad oltara nalazi se ikona koju je srpski kralj Stefan (Uroš III) Dečanski, u znak zahvalnosti prema svetom Nikoli, koju mu je navodno vratio vid, poklonio hramu davne 1327. godine. Ova činjenica kao da je ulivala posebnu nadu saigračima Crvene Zvezde. Smatrali su Bari nekom vrstom svoje teritorije.

Igrači Olimpika bili su smešteni na drugoj strani grada, u daleko skromnijem hotelu. Ni bogataš, kakav je bio Bernar Tapi, vlasnik francuskog kluba, nije smatrao da je raskoš bila od velike važnosti. Navodno, dok je bio u karantinu, Piksi je molio naše izveštače koji su takođe stigli u Bari, da mu krišom preko ograde dodaju neke Jugoslovenske novine. U to vreme imao je i svoj mobilni telefon, dok prodaja mobilnih telefona u Beogradu nije ni počela. “Da li će Piksi dati gol?” – mnogi su razmišljali o takvoj mogućnosti…

Dan uoči utakmice, kao i sam dan utakmice, bili su nali iskrcavanju saveznika u Normandiji – tako su pisali tamošnji listovi. Sva raspoloživa sredstva kao da su bila nedovoljna da prevezu ogroman broj zvezdinih poklonika koji su dolazili iz svih krajeva Jugoslavije. Bilo je poznato da u Zvezda u bivšoj Jugi ima najviše navijača, pa je tako naših bilo daleko više od Francuza. Mogao se steći utisak da gradom šetaju isključivo navijači crveno-belih. Tu su bili i trubaši, koji su u sred grada svirali “Marš na Drinu”.

Kada je utakmica počela, svi su bili pomalo zbunjeni. I navijačima i komentatorima taktika se činila potpuno sumanutom. Zvezda se uporno branila sa ekipom koja je mogla odmah da napada i pobedi. Bio je to iskusan tim gde su pojedinci zaista umeli ga igraju vrhunski zajedno. Ukratko, svi su bili zaprepašćeni što Zvezda igra tzv. “bunker”. Trener Olimpika nije dozvolio Piksiju da dođe do izražaja. Piksi nije odlučivao ni penal, kada su penali odlučivali o ishodu utakmice.

U svakom slučaju, kao što je svima poznato, Zvezda je posle izvođenja jedanaesterca dobila ovu utakmicu sa 5:4. Tim koji je imao takve igrače mogao je da se nada samo pobedi. Stadion je brujao od pokliča. Milojko Pantić, komentator beogradske televizije i osvedočeni zvezdaš, vikao je u mikrofon koliko ga grlo nosi: “Stella rossa campione dell’Europa!!!”. Slavlje na ulicama svih gradova potrajalo je cele noći.

Krajem te iste godine, na Interkontinentalnom kupu u Tokiju, Zvezda je pobedila čileanski klub Kolo Kolo sa 3:0. Postala je prvak sveta.