Iako se čini da o njemu znamo sve, i danas, kad je nauka toliko uznapredovala postoje razna nedorečena pitanja: na primer, u čemu se sastoji tolika jedinstvenost majčinog mleka, da li samo žene majke mogu da doje, kad je i kako mleko postalo hrana i odraslih ljudi?

Majčino mleko svakako je nezamenjivo za svakog sisara, bilo da je reč o malom kitu, slepom mišu ili ljudskoj bebi. Naime, majčino mleko nije samo namirnica, već čitam biološki sistem: na stotine supstanci koje sadrži utiču na imunološki sistem, varenje, sklonosti ka razvijanju alergija i zaraza. Osim toga, ovo mleko sprečava stvaranje bolesti kao što su gojaznost, osteoporoza, povišeni krvni pritisak..a da se ne govori o uticaju na psihički i osećaji život: kad majka doji dete ili mladunca, između njih se stvara snažna veza.

Mleko se luči zahvaljujući hormonu oksitocinu koji nadražuje glatke mišiće gde su smeštene mlečne žlezde. Naučni ogledi potvrdili su da ovce i ženke pacova kojima je veštački blokirano lučenje oksitocina, napuštaju svoje mladunce. I suprotno: ako se oksitocin ubrizga ženkama pacova koje se pre toga nikada nisu parile, one počinju majčinski da se ponašaju prema mladuncima drugih ženki. Jednom rečju, neraskidiva veza između majke i potomka nastaje upravo preko mleka.

Dojenje je jedno od glavnih obeležja sisara, jedinih životinja koje imaju mlečne žlezde. Sva novorođenčad mogu da vare majčino mleko. Ali, kad se dojenje završi, po prirodi stvari, nijedan sisar više ne pije mleko. Tokom većeg dela istorije, ni čovek ga nije pio što objašnjava zašto su bebe koje prestaju da sisaju, prestale i da proizvode laktazu, enzim koji omogućava da vari laktozu.

Bez ovog enzima, naime, laktoza ide u tanko crevo gde je vare bakterije, a proizvod tog varenja su gasovi koji nadimaju, izazivaju grčeve i proliv. Kasnije pripitomljavanje domaćih životinja izmenilo je mnoge stvari. Prvo je pre oko 11000 godina pripitomljena ovca, pa koza koje su bile izvori mesa. S početkom obrađivanja zemlje, pre oko 9000 godina, goveda se upregnuta u plug. No, mleko je u ljudsku ishranu ušlo tek kasnije i od njega su se prvo pravili sirevi.

Hiljadama godina čovek nije bio u stanju da vari mleko. Naučna istraživanja dokazala su da Evropljani iz kamenog doba koji su živeli u današnjoj Nemačkoj i Litvaniji u kućama od kvarcne ploče, pre između 6000 i 4000 godina, još nisu imali gen otporan na supstance iz mleka. Bilo je potrebno još mnogo milenijuma i mutacija da bi ga čovek stvorio.





Danas, 4000 godina kasnije, gotovo 90% stanovništva severne i srednje Evrope vari laktozu, dok čak 80% onih koji žive u južnoj Evropi još imaju muke da svare mlečni šećer.

Po mišljenju antropologa Marka Tomasa, “civilizacija mleka” nastala je kada je u Evropi vladala nestašica hrane. Onaj ko je pio mleko mogao je da preživi bez obzira na grčeve u stomaku i slične muke koje su bile nevažne u poređenju sa glađu, pa se tako pojavila genetička mutacija koja je navodila na proizvodnju enzima laktaze kod odraslih ljudi.

Đorđo Bartolele sa Biološkog Univerziteta u Ferari, dokazao je da se od neolita pa na ovamo krave i ljudi severne Evrope zajedno evoulirali poprimajući i jedni i drugi genetičke mutacije: krave su izmenile gene koji sastavljaju “recept” belančevina u mleku, a ljudi su izmenili gen koji određuje kod (šifru) enzima koji učestvuje u stvaranju mleka.

A zašto stanovnici južnih predela i dalje slabije vare mleko? Glavni razlog je viša temperatura vazduha – što je toplije, mleko se brže kvari. Posle prvih velikih masovnih trovanja mlekom, stanovnici južne Evrope shvatili su da je bolje da piju malo mleka, ali zato jedu mnogo sira – jer tokom sazrevanja ove namirnice bakterije uklanjaju laktozu. To objašnjava i zašto se preosetljivost na laktozu povećava sa pomeranjem ka toplijoj klimi. No, jedna čaša mleka dnevno nema neke veće posledice čak ni po one ljude koji ga teško vare.