Mili moji, uskoro obeležavam godišnjicu kako sam nakon 27 godina svog života po prvi put počela da vJežbam, i nijednom me do sada još nisu iznosili kao Šešelja iz Skupštine. Sad razumem pušače kada ostave cigarete, osećam se pobedonosno. Iz ove perspektive više nikad ne bih prestala da vJežbam, jer ne bih sebi mogla da dopustim luksuz da preživljavam još jednom upalu mišića level – ne mogu da ustanem iz kreveta, pa se onda otkotrljam do ivice, pa padnem na pod, pa se još malo kotrljam, pa onda jedva ustanem, pa noge idu levo, a ja upravljam desno i sve tako dve nedelje.

Nakon skoro godinu dana skoro svakodnevnih treninga, moram teška srca da priznam koliko je samo lepo vežbati. Onako raspadaš se posle dva sata, a lepo ti. Ovo govori osoba koja je prezirala bilo kakav oblik fizičke aktivnosti, koja je četiri godine u gimnaziji imala jedinicu iz fiskulture jer je odbijala da trči zemunskim parkom, koja i danas gaji otvoren strah prema kozliću i koja je uvek više volela da radi na definiciji mozga, a ne tela.


U pogledu mesta gde ću započeti po prvi put u životu svoj fiskulturni razvitak moj izbor je pao na Sportsku Akademiju Kočović u Zemunu (ovo nije plaćena reklama) i njihov Les Mills program vežbi. Ako se nečega grozim u životu, to su treneri koji su puni ničim izazvanog optimizma koji pokušavaju da te motivišu da treniraš, a tipa ti se nasukao kao morž sa dušom u nosu. Sa takvim osobama bih odbijala da treniram i bila u fazonu ‘ALO BUDALO IDI BUDI NIČIM IZAZVANO OPTIMISTIČAN VAN MOG VAZDUŠNOG PROSTORA’. No sreća prati hrabre, tako da sam ja upoznala dvoje, pre svega sjajnih ljudi, a onda i sjajnih trenera, kojima nemam poriv da nanesem prelom baze lobanje, to su Marina i Ljubomir. Marina je devojka zmaj koja te svojom energijom pokreće da vežbaš, kod nje nema “ne mogu, neću, teško mi je” i kako ona kaže “Ko izda, pizda!”, pa ti odustani. I Ljubomir, moj omiljeni Ljubomir, koji nas trenira kao da se spremamo da sutra krenemo u stvaranje Velike Srbije, kod koga je sve naizgled šala, šega, komika, ali upala mišića koju osećaš sutradan ti pokazuje da, ipak, zna šta radi i da to dobro radi.


Istaknuti umetnik Mile Kitić, srpski Zaratustra, i na ovu temu je imao šta da kaže. Svojom novom kompozicijom “Kilo dole, kilo gore” podstiče emancipaciju žena. Naime, poruka ove numere je da mi, rasne žene, moramo se već jednom pomiriti sa sudbinom i svoju rasnost naučiti da nosimo. Sa druge strane, umetnik poručuje da i ako si debela, tipovima poput Mileta Kitića ćeš uvek biti strava, pa ako se time zadovoljavaš i to ti odgovara, ti debela budi, u suprotnom vežbaj.

Mile moje, vežbajte, trudite se. Muškarac će uvek pre primetiti ružnu devojku koja trenira, nego nekog anđela prelepog lica, koja ne trenira.

A gledajte i dobre strane, kada se vraćate raspale sa treninga i usput sretnete bivšeg, možete uvek da mu pokažete pločice na stomaku ili savršeni biceps i da mu kažete “Pozzzz smrtniče!”.
Vežbanje će spasiti svet.

Jelka, nasukani morž koji vežba

Šta čitaju drugi?